Pocetak

Hej mala, zdravo. Dugo je vremena proslo. Pa kako si? Kako ti je sa njim?

Ne cujemo se u zadnje vreme. Pisao sam ti par puta u box ali nista. Procitala si. Ne odgovaras. Pokusavam da shvatim zasto.

Opet sam zajeb'o stvar kao i obicno. Poslednji put smo se videli u maju. Od tada smo se culi prilicno cesto. Bilo je lepo te noci. Vratile su mi se uspomene. Poslednji put si mi rekla da do skoro nisi znala sta zelis.Da si konacno skapirala sta zelis i sta ti treba.

Opet nisam skapirao stvari jebi ga. Sporo kapiram a i kad ukapiram, ukapiram pogresno. Ti nisi htela samo tu noc. Htela si vise. Htela si da cujes od mene to jebeno "ostani, ne vracaj se njemu". Znam da mislis na mene ali te molim da to ne cinis. Zaboravi me. Ne vredi. Ja i ti se nismo nasli. Jednostavno to je tako. Nisam umeo da te sacuvam i to mi je najveca greska. Nadam se da ces sa njim naci mir i srecu. Zasluzujes to.

Ja cu se snaci. Imam ceo zivot da se kajem. Zelim ti lep zivot, mala moja.

Izvini. Tvoj Mali :) 

Ja ne znam zasto sam ovde. Ne znam zasto ovo pocinjem. I takodje ne znam kuda ovo vodi. Ali valjda ce vreme pokazati. Ko zna. Mozda iz svega ovoga ispadne nesto dobro...

Usamljenost i dosada nateraju coveka da razmislja. O svemu. O zivotu, proslosti, sadasnjosti, buducnosti. Sta je uradio dobro, sta lose. Da li bi postupio drugacije da moze da vrati vreme? Moze li da ispravi greske iz proslosti i nastavi dalje ciste savesti?

Voleo bih da vratim vreme... Jedno 10 godina u nazad. Ma ne mora. I 5 bi bilo dovoljno da malo izmenim neke stvari. Cesto se zapitam da li postoji neki kosmicki plan za mene i da li je sve ovo sto sam sad TO?! Da li je nebo htelo da ja postanem to sto jesam? Dvadesetpetogodisnjak sa trogodisnjom skolom i bez posla? Verovatno da ne.
Tvoja sudbina zavisi od tvojih odluka. Zivotni put trasiras sam. Mnogo zavisi od toga da li mislis dugorocno ili zivis za trenutak ne razmisljajuci o posledicama. Iskreno ja sam ova kategorija sto zivi za trenutak. Nije da ne razmisljam o buducnosti ali kad razmisljam sve mi je nekako prazno. A do sada sam vec mogao da budem ozenjen covek i da imam klinca. Da rintam za porodicu od jutra do mraka. Sigurno bih bio ispunjeniji i srecniji. Ali sam se plasio. Plasio sam se obaveze. Plasio sam se kako cu moci sve to da podnesem. Uvek sam gledao stvari iz ovog ugla. Prvo posao, siguran stalan posao koji moze da mi obezbedi solidna primanja, pa onda zenidba i porodica. Ali ja na zalost sporo kapiram neke stvari. Kasno mi dodje do mozga stvarno znacenje nekih stvari. I sto se tice veza i ljubavi jedan sam od onih sto treba sve da im se nacrta. Ne kapiram te signali ni kad sta treba da radim. Uvek se nekako zbunim i ne znam kako da reagujem. Sada znam sve. Da mi je ova pamet bila pre jedno 5 godina. Mozda bi sve bilo nekako drugacije.

Na kraju ostaje mi samo da dobro razmislim. Posto vreme da vratim ne mogu, ostaje mi da isptavim greske. Da se iskupim i krenem dalje hrabrije, smelije. Jer ako nisi hrabar i nisi spreman da rizikujes sta onda? E pa druze onda ces ziveti mirno i bez uzbudjenja. A zivot ne treba da bude samo prava linija. Dosadno je to malo. Ali opet sve to zavisi od tebe zar ne? 

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Pismo njoj
• Moj pocetak

• Generalna [2]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom